Brzina odgovora

Posle tog razgovora ostao mi je jedan neobičan osećaj\. Ne zbog Kine\. Ne čak ni zbog tehnologije\. Već zbog toga što sam shvatila koliko često danas razmišljamo o tome da li zaostajemo\. Navikli smo da se sve ubrzava\. Posao, informacije, očekivanja, odluke\. Danas tome dodatno doprinosi i razvoj veštačke inteligencije koja je za veoma kratko vreme postala deo naših razgovora, poslova, planova i svakodnevice\. Posmatramo sisteme koji uče, povezuju podatke i pronalaze odgovore brže nego što smo do skoro mogli da zamislimo i prirodno je da se negde pojavi isto pitanje\. Kako da ne zaostanemo? I možda upravo tu nastaje jedna zanimljiva zamena\. Počinjemo da verujemo da je vrednost u brzini\. Da je važno prvi razumeti, prvi reagovati, prvi doći do ideje, prvi promeniti pravac\. Kao da je napredak postao pitanje tempa\. A nisam sigurna da je baš tako\. Setila sam se tada jedne priče iz mitologije\. Trojanskog konja\. Ne zbog pobede i ne zbog strategije\. Već zbog jedne jednostavne stvari\. Niko nije stvorio ništa novo\. Sve je već postojalo\. Promenio se samo način na koji je neko posmatrao ono što je već bilo tu\. I možda me upravo zato ta priča vraća na isto pitanje\. Da li promene zaista nastaju onda kada imamo više ili onda kada drugačije razumemo ono što već imamo? Čini mi se da danas često potcenjujemo tu mogućnost\. Volimo da mislimo da nam nedostaje više znanja, više iskustva, više vremena, bolji uslovi, bolji trenutak\. A vrlo često ono što nam zapravo nedostaje jeste pitanje\. Zašto ovo radimo baš ovako? Da li postoji još jedan način? Da li ono što nas je dovelo dovde može i dalje da nas vodi dalje? Zanimljivo je da se upravo tu često umorimo\. Ne zato što ne umemo da pronađemo odgovor, već zato što prihvatimo da odgovor mora odmah da postoji\. Kao da je neizvesnost nešto što treba što pre rešiti, a ne prostor u kome nešto novo može da nastane\. Možda je upravo to ono što me najviše fascinira u ovom trenutku u kome živimo\. Ne činjenica da tehnologija napreduje tolikom brzinom, već to što nas istovremeno tera da ponovo razmišljamo o ljudskoj ulozi\. Ako sistemi mogu da pronađu odgovor brže od nas, možda pitanje nikada nije ni bilo ko će biti brži\. Možda je pitanje ostalo isto kao i ranije\. Da li umemo da ostanemo radoznali\. Da ne prihvatimo prvi odgovor\. Da ne odustanemo od toga da posmatramo, povezujemo i menjamo način na koji razumemo stvari oko sebe\. Jer iskustvo je zanimljiva stvar\. Ono nas gradi\. Daje nam sigurnost\. Pomaže nam da ne počinjemo svaki put ispočetka\. Ali iskustvo ne treba da postane mesto na kome ćemo ostati\. Jer ništa u životu nije konačno\. Pa ni način na koji posmatramo svet\. Možda zato sledeći put kada budemo tražili novu ideju ne treba da krenemo od pitanja šta nam još nedostaje\. Možda treba da se zapitamo šta je to što već postoji, a još uvek nismo naučili da vidimo\. I možda je upravo u tome dobra vest\. To ne zavisi od brzine vremena u kome živimo\. Već od naše spremnosti da u njemu ostanemo prisutni\.